Više od dvadeset godina opstajemo na Zelenom vencu. Sama činjenica da smo tu gde jesmo od 1998. govori u prilog tome da nam treba dati orden za hrabrost i strpljenje. Preživeli smo sami kraji veselih devedesetih sa sve bombardovanjem i evo nas, i dalje odolevamo. Pregurali smo i Veliki požar 2020. Guramo kroz godine jer je kafana, bar ona prava, mesto gde dokoni dolaze da ubiju vreme, srećni da se pohvale i podele veselje, a tužni da ćute i da ih niko ne dira. Oni glasni dolaze da pevaju, a oni ćutljivi što ih kući žena bije dolaze da galame. Čovek je društveno biće, a kafana je, u svojoj suštini, nasušna ljudska potreba.

 

Beograd je veliki grad i svake godine sijaset lokala se otvori i zatvori u njemu. Verovatno je razlog tome što smo i dalje tu gde jesmo vlasnik koji samo deluje mrzovoljno, a zapravo je još gori. Ne trpi sranja, novotarije i bezobrazluk. Sam je ređao pločicu po pločicu, dasku po dasku, crep po crep na ,,Šindri” i ne toleriše ,,dobonamerne sugestije” poput uvođenja interneta, kju ar kodova i rezervacija. Dođeš, popiješ, ne smaraš, platiš i ideš odakle si došao.

Sve što je čoveku u kafani potrebno može pronaći u čaši, krigli, čokanju ili za stolom – u razgovoru. Kod nas su dobrodošli svi, ali pod jednim uslovom – da se iole normalno ponašaju i da ne prave probleme. 

 

Enterijer je autentičan i rustičan. To znači da je sve od drveta i da ne verujemo u plastiku. Ne verujemo ni u preterano „šminkanje“, čemu svedoči i veliki panj iz bezbednosnih razloga vezan lancem ispred ulaznih vrata – detalj koji dovoljno govori o okruženju u kom se nalazimo, ali i o karakteru mesta.

Uprkos svemu, ili možda baš zbog toga, u pustinji espreso mačo latea, lažnih kariranih stoljnjaka i malih piva, ostali smo jedna od poslednjih kafanskih oaza u Beogradu. Mesto gde boemski duh i dalje živi, gde se dolazi bez najave i gde se ostaje duže nego što je planirano.

Ako tražite autentičnu kafanu u Beogradu, u samom srcu Zelenog venca – znate gde smo.